Čuvena rečenica “Studenti su u pravu”, izgovorena od strane jednog velikog državnika dvadesetog veka, dobro opisuje skoro svaku studentsku pobunu, kod nas kao i u svetu, od kada postoje univerziteti i studenti.

Ja bih dodao da studenti možda nisu uvek nepogrešivi, ali su često prvi znak da društvo još uvek ima savest. Ne zato što svaki pojedinačni student zna sve odgovore, već zato što studenti kao društvena kategorija imaju ono što mnogi delovi društva vremenom izgube: kapacitet za kritičko mišljenje, preispitivanje autoriteta i stalno preispitivanje samih sebe.

Studenti se kao kategorija ne mogu potrošiti. Njima ne može isteći mandat, funkcija ili rok trajanja. Pojedinci završe studije, zaposle se, uđu u životne obaveze i više nisu studenti u formalnom smislu. Ali studenti kao ideja ostaju. Jedna generacija odlazi, druga dolazi. Upravo to ih čini beskonačnim u svakoj borbi koja prevazilazi interes jednog čoveka, jedne stranke ili jedne vlasti.

Sa druge strane, najčešće imamo pojedinca. Čoveka koji može početi kao predstavnik naroda, ali brzo prerasti u autokratu. Može oko sebe izgraditi sistem poslušnosti, straha, interesa i ucene. Može pokušati da privatizuje institucije, medije, sudove i državu. Ali koliko god moćno izgledao, on je u svojoj suštini konačan. Njegovo vreme je ograničeno. Njegova moć je ograničena. I upravo tu počinje prednost studenata.

Moć studenata je u tome što su oni holistički deo društva. Ne predstavljaju samo jednu profesiju, jednu klasu ili jednu ideologiju. Među njima su budući pravnici, lekari, arhitekte, inženjeri, ekonomisti, profesori, umetnici, novinari, programeri, sociolozi i psiholozi. Svako od njih vidi jedan deo sistema. Svako prepoznaje jednu pukotinu. Ali zajedno mogu da vide celinu.

Zato studentski pokret ima snagu koju klasična politika retko može da dostigne. Iz tog mnoštva pogleda studenti pronalaze najmanji zajednički sadržalac jednog društvenog problema. Ono što se tiče svih. Ono što prevazilazi lični interes. Ono što ne može stati u partijski slogan.

Nijedna stranka, nijedna partija i nijedna grupa odraslih ljudi, zarobljena kompromisima, strahovima, karijerama i dugovima prema sistemu, ne može lako dorasti takvoj energiji. Jer student u sebi još uvek nosi ideju da ono što studira jednog dana treba da pronađe u stvarnosti. Student prava veruje u pravo. Student medicine veruje u zdravlje. Student arhitekture veruje u prostor koji služi čoveku. Student ekonomije, u najboljem slučaju, veruje da ekonomija treba da služi društvu, a ne da ga porobi.

Na veliku žalost, suočen sa stvarnošću nakon diplomiranja, kao “slobodan” čovek, svaki student prelazi u konačan deo života, gde se vrlo lako povije vetrovima okolnosti. Počinje da radi, plaća račune, izdržava porodicu, zavisi od plate, klijenata, šefova, dozvola, tendera, stranaka, veza i svakodnevnih pritisaka. Tada ideali počinju da se koriguju prema ličnim okolnostima. Neko iz moralnih razloga nastavi da se bori, ali mnogi posustanu. Ne zato što su nužno loši ljudi, već zato što sistem upravo tako funkcioniše. On udaljava ljude jedne od drugih. Razdvaja ih. Umara ih. Plaši ih. Uči ih da ćute.

Zavadi pa vladaj.

To pravilo nije nestalo. Samo je promenilo oblik. Danas je često administrativno, medijsko, ekonomsko i psihološko. Sistem ne mora uvek da vas slomi direktno. Dovoljno je da vas izoluje. Dovoljno je da vas ubedi da ste sami. Dovoljno je da poverujete da ništa ne može da se promeni.

Zato su studenti opasni za svaki zatvoren sistem. Oni još uvek nisu potpuno izolovani. Imaju zajednički prostor, fakultete, amfiteatre, hodnike, grupe, prijateljstva, diskusije, energiju i vreme. Imaju ono što odraslo društvo polako gubi: sposobnost da se spontano okupi oko nečega što nije samo lična korist.

U svakoj borbi najvažnije pitanje je istrajnost. Ko može duže da izdrži. Ko može duže da ostane normalan. Ko može duže da ne pristane. Ko može duže da ponavlja istinu dok laž ne izgubi snagu.

Ako u osnovi imamo jednu beskonačnu igru, u kojoj postoje konačni i beskonačni igrači, onda je jasno ko ima veću snagu. Konačni igrač želi pobedu sada, kontrolu sada, vlast sada, korist sada. Beskonačni igrač ne igra da bi jednom zauvek pobedio. On igra da bi se igra nastavila. Da bi društvo ostalo otvoreno. Da bi naredna generacija imala više slobode, više dostojanstva i više istine.

Snaga najobrazovanije grupe građana jedne zemlje ne može se lako izmeriti. Još teže se može korumpirati. Studente nije lako kupiti kao instituciju, jer studenti nisu jedna kancelarija, jedan čovek, jedan predsednik ili jedan odbor. Ne možeš ih lako uceniti, jer ih ima previše. Ne možeš ih smeniti, jer nemaju mandat. Ne možeš ih lako ocrniti, jer nisu jedno lice, jedna hijerarhija ili jedna glava.

Svaki student je pojedinac za sebe. Ali kao društvena snaga, ima ih na stotine hiljada.

To je beskonačna snaga sa kojom se nijedan pojedinac, nijedna mala grupa i nijedan konačni sistem ne može nositi na duge staze. Vidimo da pokušavaju. Pokušavaju da ih podele, ismeju, zaplaše, potkupe, optuže i umore. Ali im ne polazi za rukom, jer sa konačnim mentalitetom ne može se igrati na beskonačnoj pozornici.

Stranke, političke partije i ostale organizacije građana, ako zaista žele da povrate poverenje, moraju nešto da nauče od studenata. Prvo moraju postati istinski demokratske. Osnova demokratije nije samo reč demokratija u programu ili nazivu. Osnova demokratije je smenljivost. Lideri moraju biti smenljivi. Funkcije moraju biti ograničene. Moć mora imati rok trajanja.

To je ono što našem političkom društvu nedostaje još od kraja Drugog svetskog rata. Smenljivost ne dozvoljava jednoj osobi da oko sebe napravi koruptivan sistem. Ne zato što su drugi ljudi moralno savršeni, već zato što moć korumpira svakoga od nas. Ako hoćemo da ograničimo zloupotrebu, prvo moramo da ograničimo trajanje moći.

Druga strana demokratije je doslednost. Ako stranka ima ideologiju, program i ime, onda to mora nešto da znači. Ne možemo govoriti o poverenju ako iste osobe tokom života promene deset stranaka, deset ideologija i deset javnih stavova, a da se ništa ne dogodi. Ne možemo govoriti o političkoj kulturi ako organizacije rade suprotno od sopstvenih programa.

Ako ime, program i delovanje nemaju nikakvu vezu, onda politika postaje samo ambalaža. A društvo koje pristane na ambalažu bez sadržaja vremenom izgubi sposobnost da razlikuje istinu od predstave.

Zato je transparentnost jedini mogući put ka povratku poverenja. Ne velike reči. Ne nova obećanja. Ne još jedan lider koji će nas spasiti. Već mali, jasni i proverljivi koraci. Kako se donose odluke. Ko ih donosi. Koliko dugo neko ostaje na funkciji. Ko ga kontroliše. Ko ga može smeniti. Odakle dolazi novac. Kome se polažu računi.

Studenti su nam danas pokazali kako dalje. Ne zato što imaju sve odgovore, već zato što su pokazali ono najvažnije: da društvo nije mrtvo. Da institucije mogu biti okupirane, ali ideja institucija ne mora biti izgubljena. Da ustav može biti gažen, ali da se u jednom trenutku pojave ustavobranitelji umesto onih kojima je to posao.

Studenti nikako ne bi trebalo da ispuste loptu koju trenutno drže. Njihova uloga nije da postanu nova stranka, novi lider ili nova hijerarhija. Njihova najveća snaga je upravo u tome što su korektiv društva. Što podsećaju na ono što je trebalo da bude normalno: zakon, odgovornost, istina, granice moći i činjenica da država nije privatna svojina onih koji su je privremeno zauzeli.

Ako jednog dana dostignemo tu beskonačnost u svim organizacijama, lider više neće biti vlasnik ideologije. Biće samo njen privremeni upravnik. Njegova funkcija neće biti da vlada ljudima, već da čuva pravac.

To je razlika između konačne i beskonačne politike.

Konačna politika pita: šta ja dobijam sada?

Beskonačna politika pita: šta ostavljamo onima koji dolaze posle nas?

Konačnost uvek dolazi po konačne igrače. Ma koliko dugo izgledalo da su nedodirljivi, oni ne mogu pobeći od sopstvenih ograničenja. Ne mogu pobeći od vremena. Ne mogu pobeći od istine.

Mogu zauzeti institucije, ali ne mogu zauzeti budućnost. Mogu kontrolisati sadašnjost, ali ne mogu zaustaviti generacije koje tek dolaze. Mogu zatvarati društvo koliko god žele, ali studenti su tu da ga ponovo otvore.

A društvo koje ima studente koji umeju da ga ožive, ima budućnost.

Studenti kao beskonačni korektivni činilac društva

The Quiet Architecture of Power