Beskonačni Đinđić, Konačni Vučić

Većina političkih rasprava zaglavi u ideologiji. Ja bih da postavim jednostavnije pitanje: koju igru neko zapravo igra?

Džejms Kars daje surov, ali koristan okvir. Konačni igrači igraju da pobede, i da nastave da pobeđuju. Beskonačni igrači igraju tako da igra može da se nastavi, čak i bez njih.

Ovo nije tekst o tome da li ti se neko lično dopada. Ovde se radi o tome da li političko polje ostaje otvoreno, ili postaje nečija privatna svojina.

Jedna rečenica kao merilo

Zdrava demokratija je beskonačna igra. Zakoni, institucije i smenjivost vlasti moraju da nadžive bilo kog pojedinca.

Kada jedan igrač mora stalno da pobeđuje, politika se pretvara u konačni turnir u kome se pobednik zna i pre početka. Ono što sledi i nije igra.

Cilj: Koji je stvarni uslov pobede?

Kod Đinđića, „pobeda“ je trebalo da bude pravac. Modernizacija, reforme, usklađivanje sa evropskim standardima, i bolan posao pretvaranja postautoritarne države u nešto što može da funkcioniše bez jednog čoveka u centru. Naravno da je morao da dobija konačne bitke, izbore, koalicije, borbe sa uhodanim interesima, ali logika njegove politike je naginjala ka izgradnji države koja može da traje bez njega.

Kod Vučića, „pobeda“ izgleda drugačije. Pobeda nije reforma koja nadživi lidera, nego lider koji nadživi konkurenciju. Težište se premešta na jednu ličnost, jednu partiju, jedan medijski ekosistem, jednu stalnu kampanju. Cilj nije samo da se protivnici poraze, nego da stvarna smena vlasti deluje neprirodno, opasno, ili nemoguće.

Karsova prizma: Đinđić naginje beskonačnosti, dok je Vučić konačni igrač.

Institucije: Da li pravila nadživljavaju igrača?

Beskonačna politika jača institucije čak i kada te institucije ograničavaju onoga ko je izabran na demokratskim izborima. Ona stvara pravila po kojima možeš i da izgubiš, jer prihvataš da je gubitak deo toga da igra traje.

Đinđićeva reformistička agenda, šta god mislili o brzini i metodama, bila je usmerena na promenu same države, sudstva, policije, upravljanja, i odnosa Srbije sa evropskim institucijama. Njegovi neprijatelji nisu bile samo druge stranke, nego stare strukture koje prežive svake izbore i drže zemlju zarobljenu u istom krugu.

Konačnoj politici ne trebaju jake institucije, nego lojalne. U tom modu institucije su instrument, a ne sudija. One služe da potvrde pobedu, ne da ograniče pobednika. Kada se partija i država spoje u jednu mašinu, sistem i dalje izgleda kao sistem, ali više nema nezavisnu kičmu.

Karsova prizma: Đinđić gura institucije ka ulozi sudije, dok ih Vučić gura ka ulozi alata.

Ustavne granice: Da li se uloga poštuje?

Srbija je parlamentarna republika. Ta činjenica je bitna jer govori kakva igra bi pravno trebalo da postoji. Vlada je odgovorna Skupštini. Ovlašćenja predsednika su ograničena. Zato, kada se predsednik ponaša kao glavni izvršni vladar, pitanje nije retoričko, nego ustavno.

Beskonačni igrač poštuje svoje granice jer granice drže teren stabilnim. Konačni igrač granice doživljava kao prepreke, nešto što treba pregaziti, rastegnuti, prevesti na svoju stranu, ili ignorisati kada zatreba, jer je pobeda iznad svega.

Možeš raspravljati o motivima do sutra. Stabilnost, patriotizam, geopolitika, šta god. Ali metoda je ono što otkriva igru. Ako predsednik postaje stvarni centar izvršne vlasti u sistemu koji tako nije zamišljen, zemlja više ne igra igru napisanu sopstvenim pravilima.

Karsova prizma: uzurpacija uloge je po definiciji konačni potez.

Opozicija: Da li se smenjivost vlasti štiti?

U beskonačnoj igri opozicija nije neprijatelj koji treba da nestane. Ona je deo terena. Poenta nije da se druga strana uništi, nego da konkurencija ostane stvarna. Smena vlasti nije katastrofa, to je dokaz da je igra živa.

U konačnoj igri opozicija se tretira kao opasnost koju treba kontrolisati, delegitimisati, razbiti, zastrašiti, kupiti, ili iscrpeti. Cilj nije samo pobeda, nego da poraz postane malo verovatan, a na kraju i nezamisliv.

Razlika se vidi u atmosferi. Da li građani osećaju da je promena vlasti normalna stvar, ili osećaju da bi donela haos, kaznu, ili nacionalnu krizu?

Karsova prizma: što se sistem više plaši smenjivosti, to postaje konačniji.

Mediji: Da li građani vide celu sliku?

Ne možeš igrati beskonačnu demokratsku igru ako javnost ne vidi celu sliku. Mediji nisu dekor, oni su tabla. Bez nezavisnog novinarstva i stvarnog pluralizma, građani gube sposobnost da prosuđuju, a politika postaje pripovedanje uz najjači megafon.

Beskonačna politika trpi kritiku jer veruje terenu više nego igraču. Konačna politika mora da kontroliše narativ, jer je narativ način da se održi uslov pobede. Kada je ista faca svuda, kada su protivnici nevidljivi ili ismevani, kada su novinari pod pritiskom i samocenzura raste, teren se sužava. Igra postaje manje o upravljanju, a više o dominaciji.

Karsova prizma: ko preuzme ulogu “zvučnika”, taj preuzima igru.

Korupcijski podsticaji: Da li sistem kažnjava parazitiranje na državi?

Korupcija nije samo moralni pad. To je pitanje podsticaja. U beskonačnoj igri sistem je napravljen tako da kažnjava parazitiranje na državi, jer ono samo po sebi jede teren. Pravi građane ciničnim, prazni kompetenciju, forsira lojalnost umesto sposobnosti, i čini „pobedu“ jedinim racionalnim izborom.

U konačnoj igri korupcija često postaje funkcija sistema. Patronat hrani mašinu. Pretvara politiku u privatni klub, gde je pristup valuta, a lojalnost cena.

Možeš imati rast u dobrom globalnom periodu, a da ekonomija ipak bude zarobljena. Plima može da podigne jahte, dok obala ostaje u dugovima, emigraciji i rezignaciji.

Karsova prizma: ako se bogatstvo koncentriše oko političke blizine, igra je konačna.

Neprijatni zaključak

Ako lider pretvori državu u konačnu igru u kojoj on mora stalno da pobeđuje, onda državna igra više nije beskonačna, već je sama po sebi trofej.

Zato je podela na konačno i beskonačno važna. Ona zaobilazi propagandu. Ne raspravlja levo ili desno. Postavlja jedno pitanje: da li jačamo teren, ili krunišemo konačnog igrača?

Beskonačna Srbija bi izgledala ovako: institucije jače od ličnosti, mediji koji mogu da kritikuju bez straha, izbori gde je smena vlasti normalna stvar, vladavina ustava i zakona koja važi prema gore, a ne samo prema dole.

Poslednje pitanje za čitaoca: koja bi jedna reforma najbrže ponovo otvorila teren?